"NE LEČIMO ČETNIČKU DECU" - Stravična smrt desetogodišnje Višnje u Visokom
Ni 24 godine od završetka rata niko nije odgovarao za masovna ubistva srpskih civila - žena, staraca i dece u Visokom. Za srpske žrtve pravda je ostala nedostižna
20. jun 1992. zauvek je ostao urezan u sećanju Srba sa područja Visokog. Upravo tog dana prekinut je miran i idiličan život porodice Bajić ali i gotovo svih stanovnika srpske nacionalnosti koji bivaju pogođeni ratnim strahotama. U aprilu 1992. započinju prva ubistva i progoni srpskog stanovništva a ovi tragični događaju svoju kulminaciju dobijaju upravo sredinom juna iste godine. Kako je istakao Davorin Bajić, tada petnaestogodišnji dečak, 20. jun je datum koji mu je oduzeo detinjstvo i koji i danas u njemu izaziva neopisivu bol koja ga podseća na pogibiju sestre, pretrpljene strahove u logoru ali i sve torture koje su on i njegova porodica proživeli.
On je istakao da su ih te junske zore probudili pucnji što je bio jasan znak da su muslimanski vojnici krenuli u napade na srpska sela. Davorina i njegovu porodicu kao i ostale komšije srpske nacionalnosti, primio je u svoju kuću njihov komšija Hrvat Ivo Stojčić. U Ivinoj kući tog dana sklonište je pronašao veći broj žena i dece srpske nacionalnosti.
Videvši grupu žena i dece kako se okupljaju u kući Ive Stojčića, muslimani otvaraju vatru i započinju granatiranje ovog područja. Sam način na koji su padale granate jasno je ukazivao da je ovo područje bilo planski gađano. Prva granata pogodila je tzv. Gaj, mali šumarak nadomak Ivine kuće. U kući je nastala panika zbog činjenice da Ivina kuća nije imala podrum. Davorin je istakao da su zbog te činjenice, civili odlučili da pretrče do kuće Bajića budući da je bila blizu i da je imala siguran podrum. Odlučili su da se podele u grupe.
U prvoj grupi bila su četiri dečaka, među kojima i petnaestogodišnji Davorin i oni su uspešno prešli na sigurno mesto. U sledećoj grupi bili su Ivin sin Igor i Davorinove sestre Olivera i desetogodišnja Višnja. U momentu kada su izašli iz kuće ispred njih je pala minobacačka granata (82 mm). Granata je pala maksimalno 2 metra od ulaza u kuću i tada se dogodio zločin. U tom napadu ubijeni su Igor Stojčić, star 22 godine i Višnja Bajić, stara 10 godina. Olivera Bajić ostala je pukom srećom živa. Davorin ističe da je granatiranje bilo planski organizovano jer onaj ko je navodio granate video je prethodno kako deca pretrčavaju do susedne kuće. Ovo jasno ukazuje da je jedini cilj muslimanskih ekstremista bio da pobiju što više srpskih civila.
Igor je poginuo na licu mesta dok je desetogodišnja Višnja bila ranjena u stomak. Davorin koji je tom prilikom bio sa ocem u podrumu, začuo je zapomaganje i jaukanje majke koja ih je obavestila o tragediji. Prema rečima Davorina, komšija Ivo je tog trenutka ostavio mrtvog sina, ušao sa ranjenom Višnjom, njenom sestrom i ocem u kola i zaputio se u bolnicu u Zenici. Ono što su tamo doživeli, Davorin nikada ne može zaboraviti.
U Zeničkoj bolnici, muslimanski lekari su poručili nesrećnom Slobodanu Bajiću kako "ne leče četničku decu" i kako odbijaju da pomognu njegovoj teško ranjenoj ćerki. Višnja je od komplikacija preminula na očevim rukama.
Sa ovim se nisu završila sva dešavanja u Zenici. Nakon što je desetogodišnja Višnja preminula, muslimanski vojnici su zarobili njenog oca Slobodana, isprebijali ga i krenuli da ga streljaju. Jedan od egzekutora tom prilikom je uzviknuo "Pucaj mu u noge, neka ostane bogalj do kraja života!" Tako je i bilo. Slobodan je dobio tri metka u noge nakon čega je završio u Zeničkom logoru.
Nakon toga maloletni Davorin i ostali meštani odvedeni su u visočke logore gde su neprestano maltretirani i prebijani. Iako je imao samo 15 godina, Davorin je bio izložen stravičnim psihičkim i fizičkim torturama a zločinci su mu redovno uskraćivali i zadovoljavanje osnovnih potreba poput hrane i pića.
Tog 20. juna 1992. prilikom muslimanske agresije na srpska sela Hlapčeviće, Koložiće i Hodbinu ubijeno je 20 civila srpske nacionalnosti. Tokom čitavog trajanja rata muslimanska vojska je ubila 181-og civila srpske ali i hrvatske nacionalnosti. Za ove zločine do danas niko nije odgovarao!
(Odlomak iz publikacije "Ratni zločini nad Srbima opštine Visoko - Svjedoci govore")
Izvor: Ratni zločini nad Srbima opštine Visoko - Svjedoci govore
20. jun 1992. zauvek je ostao urezan u sećanju Srba sa područja Visokog. Upravo tog dana prekinut je miran i idiličan život porodice Bajić ali i gotovo svih stanovnika srpske nacionalnosti koji bivaju pogođeni ratnim strahotama. U aprilu 1992. započinju prva ubistva i progoni srpskog stanovništva a ovi tragični događaju svoju kulminaciju dobijaju upravo sredinom juna iste godine. Kako je istakao Davorin Bajić, tada petnaestogodišnji dečak, 20. jun je datum koji mu je oduzeo detinjstvo i koji i danas u njemu izaziva neopisivu bol koja ga podseća na pogibiju sestre, pretrpljene strahove u logoru ali i sve torture koje su on i njegova porodica proživeli.
On je istakao da su ih te junske zore probudili pucnji što je bio jasan znak da su muslimanski vojnici krenuli u napade na srpska sela. Davorina i njegovu porodicu kao i ostale komšije srpske nacionalnosti, primio je u svoju kuću njihov komšija Hrvat Ivo Stojčić. U Ivinoj kući tog dana sklonište je pronašao veći broj žena i dece srpske nacionalnosti.
Videvši grupu žena i dece kako se okupljaju u kući Ive Stojčića, muslimani otvaraju vatru i započinju granatiranje ovog područja. Sam način na koji su padale granate jasno je ukazivao da je ovo područje bilo planski gađano. Prva granata pogodila je tzv. Gaj, mali šumarak nadomak Ivine kuće. U kući je nastala panika zbog činjenice da Ivina kuća nije imala podrum. Davorin je istakao da su zbog te činjenice, civili odlučili da pretrče do kuće Bajića budući da je bila blizu i da je imala siguran podrum. Odlučili su da se podele u grupe.
U prvoj grupi bila su četiri dečaka, među kojima i petnaestogodišnji Davorin i oni su uspešno prešli na sigurno mesto. U sledećoj grupi bili su Ivin sin Igor i Davorinove sestre Olivera i desetogodišnja Višnja. U momentu kada su izašli iz kuće ispred njih je pala minobacačka granata (82 mm). Granata je pala maksimalno 2 metra od ulaza u kuću i tada se dogodio zločin. U tom napadu ubijeni su Igor Stojčić, star 22 godine i Višnja Bajić, stara 10 godina. Olivera Bajić ostala je pukom srećom živa. Davorin ističe da je granatiranje bilo planski organizovano jer onaj ko je navodio granate video je prethodno kako deca pretrčavaju do susedne kuće. Ovo jasno ukazuje da je jedini cilj muslimanskih ekstremista bio da pobiju što više srpskih civila.
Igor je poginuo na licu mesta dok je desetogodišnja Višnja bila ranjena u stomak. Davorin koji je tom prilikom bio sa ocem u podrumu, začuo je zapomaganje i jaukanje majke koja ih je obavestila o tragediji. Prema rečima Davorina, komšija Ivo je tog trenutka ostavio mrtvog sina, ušao sa ranjenom Višnjom, njenom sestrom i ocem u kola i zaputio se u bolnicu u Zenici. Ono što su tamo doživeli, Davorin nikada ne može zaboraviti.
U Zeničkoj bolnici, muslimanski lekari su poručili nesrećnom Slobodanu Bajiću kako "ne leče četničku decu" i kako odbijaju da pomognu njegovoj teško ranjenoj ćerki. Višnja je od komplikacija preminula na očevim rukama.
Sa ovim se nisu završila sva dešavanja u Zenici. Nakon što je desetogodišnja Višnja preminula, muslimanski vojnici su zarobili njenog oca Slobodana, isprebijali ga i krenuli da ga streljaju. Jedan od egzekutora tom prilikom je uzviknuo "Pucaj mu u noge, neka ostane bogalj do kraja života!" Tako je i bilo. Slobodan je dobio tri metka u noge nakon čega je završio u Zeničkom logoru.
Nakon toga maloletni Davorin i ostali meštani odvedeni su u visočke logore gde su neprestano maltretirani i prebijani. Iako je imao samo 15 godina, Davorin je bio izložen stravičnim psihičkim i fizičkim torturama a zločinci su mu redovno uskraćivali i zadovoljavanje osnovnih potreba poput hrane i pića.
Tog 20. juna 1992. prilikom muslimanske agresije na srpska sela Hlapčeviće, Koložiće i Hodbinu ubijeno je 20 civila srpske nacionalnosti. Tokom čitavog trajanja rata muslimanska vojska je ubila 181-og civila srpske ali i hrvatske nacionalnosti. Za ove zločine do danas niko nije odgovarao!
(Odlomak iz publikacije "Ratni zločini nad Srbima opštine Visoko - Svjedoci govore")
Izvor: Ratni zločini nad Srbima opštine Visoko - Svjedoci govore
Коментари
Постави коментар